History

ФК Раднички

Фудбалски клуб Раднички формиран је 1967 године на територији месне заједнице Пети Пук. Већ следеће године био је првак међу фудбалским активима. У том периоду боје клуба углавном бране радници са Петог Пука, а најбољи међу њима су Паја Јовановић, Станиша Јакић, Цига Ракић, Жарко Павловић Ваљевац, Никола Урошевић Геџа, голман Пилаћ...
Међутим 1972 године актив престаје са радом јер је постојеће игралиште одузето да би се на тој локацији касније изградило насеље "27 новембар". Ипак то није омело заљубљенике у фудбалску лопту из северног кварта Ваљева, па су 20-ог јуна 1979 године поново активирају клуб.Од те године Раднички је од најниже лиге сваке године напредовао по један ранг до међу општинске лиге.Ту се задржава пар сезона да би у сезони 86/87 успева да освоји прво место и пласира се у подрињско-колубарску лигу (ранг садашње српске лиге). Шампионски тим чинили су тренер Мирослав Јекић, капитен Слободан Марковић, Раде Матић, Зоран Вићентић, Милан Радоњић, Мишко Петровић, Зоран Јовановић, Радојица Карановић, Светислав Ненадовић, Саша Ристивојевић, Славко Павловић, Слободан Радић, Миша Богосављевић, Милан Петровић, Милорад Јовановић, Зоран Пиргић...
Актив фудбалског клуба Раднички своје утакмице од 1967 године играо је на свом игралишту на Петом Пуку. Изградњом насеља "27 новембар" стадион је одузет од стране општине а тим је и клуб угашен. Поновним оснивањем 1979 године своје утакмице игра на стадиону фк Крушик. Изградњом СРЦ Пети Пук Раднички се пресељава на тај стадион и ту игра и данас. Напомињeмо да нам, од стране општине, иако смо из те месне заједнице, није било дозвољено да играмо на том терену док су многи играли. Сада стадионом управља установа за физичку културу "Валис". На ФК Раднички је пао терет одржавања стадиона иако га користе многи фудбалски а и атлетски клубови.

Current team

fans of the team

Године 1967 својим рођењем Ф.К. Раднички је освојио срца многих љубитеља фудбала широм нашег града, а нарочито становницима Петог Пука, краја у ком је и рођен. Сваким даном било је све више и више заљубљеника у Раднички, љубитеља фудбалске игре и доброг провода, нормалних људи који тада нису представљали навијачку групу, нису били оно што ми данас називамо група, али су свакако били представници краја, група људи која је своје пријатељство јачала на стадионима бодрећи клуб ма где он играо. За њих су све утакмице Радничког биле празник, дан који се проводи са пријатељима и уз вољени клуб, тако да су на све начине покушавали да од фудбалског дана направе спектакл, а поготово путујући са клубом, па је тако оно што ми данас називамо гостовање и тада као и сада било нешто најлепше што један навијач проживљава бодрећи клуб који воли.

На гостовања се често кретало доста раније, да се организује роштиљ, охлади пиво и да се добро расположење пренесе са трибина на терен, а након тога се неретко дешавало да се разапну шатори и намести камп како би се продужило дружење и наставила забава.

Прича везана за заставу дужу од аутобуса и срећна лица људи прекривених њом, док само возач гледа пут којим се креће на неко ново гостовање, и даље се препричавају међу старим љубитељима фудбалске игре у нашем граду.

Колико је људи бодрило Раднички на гостовањима говори податак из 1981 године када се у Осечини нашло преко хиљаду навијача радничког, а такође и утакмице код куће биле су масовно посећене, тако да је стадион Крушика који се користио услед лоших услова на петом пуку углавном био крцат и тражила се карта више. Године 1987 Раднички добија нови стадион и опет се враћа на Пети пук где се настављају многа занимљива дешавања и на коме се игра и дан данас. О броју присталица које су пратиле Раднички говори податак да су трибине које примају 500 гледалаца увек биле крцате и да је Раднички са трибина бодрило преко 1500 људи против Љига,а тај кишовити дан остаће заувек у сећању свих навијача радничког.
Тек у мају 2000 навијачи Радничког по први пут одлазе на утакмицу као права организована навијачка група, а априла 2001 настаје и име које краси и красиће још дуго нашу групу. Сасвим случајно, под дејством алкохола у кафани, човек изван свега тога упоредио је групу и њено понашање са дивљом телади, а реакција и масовно одушевљење остаће свима у сећању. Као и име и прва застава настала је спонтано, пар сналажљивих момака скинуло је наранџасту цираду са локалне продавнице, а једина фарба које се нашла је била плава, тако су настале боје групе, боје које постају препознатљиве на тифо сцени Србије. Настанак групе није никад био повезан са успехом клуба већ искључиво као припадност крају и граду у коме се и за кога се живи.